Sa više od 43.000 obolelih i 1.500 preminulih – grad Njujork označen je epicentrom globalne pandemije koronavirusa. Trenutno je na snazi mera ostanka kod kuće, koja podrazumeva da se dom može napuštati zbog obavljanja neodložnih poslova, odlaska kod lekara i u nabavku. Građanima, međutim, nisu zabranjeni trčanje i drugi vidovi rekreacije – izuzimajući ekipne sportove. U utorak je sa radom počela i poljska bolnica, sa 68 kreveta, postavljena u Central parku, jednoj od najpoznatijih svetskih turističkih destinacija.
Uprkos teškim okolnostima život u gradu nije stao, kaže za Glas Amerike, Mirjana Pantić, profesorka medija, komunikacija i vizuelnih umetnosti na Univerzitetu Pejs u Njujorku.
“Ovde jeste sve stopirano - ali mislim da najveći teret trenutno nose ljudi koji rade, koji su direktno izloženi virusu. Ljudi koji rade u bolnicama i prodavnicama. Mislim da će ta situacija proći jednom kada krenemo da se vraćamo u normalu“, kaže Mirjana Pantić koja skoro punih šest godina živi i radi u Sjedinjenim Državama.
„Ljudi u Njujorku su ambiciozni, vredni i verujem da će onoga trenutka kada svi krenu da se vraćaju na posao tim putem krenuti i ekonomija – kojoj će trebati vremena da se vrati u neko zdravo stanje. Njihovim radom i voljom svih ljudi koji žive u ovom gradu mislim da ćemo se brzo pokrenuti. Koliko će nam trebati vremena da se pokrenemo - to ne znam, ali da ćemo brzo da se pokrenemo, u to sam sigurna. Zato ja ne verujem ni u kakve kataklizme – ovde su ljudi navikli na jedan stil života koji od njih zahteva da budu otporni na sve probleme. Sigurna sam da će i ovaj problem da iznesu na svoj način“, ukazuje profesorka Pantić.
Glas Amerike: Kakva su vaša očekivanja, kada bi stvari mogle da krenu putem normalizacije?
Pantić: Ovde se najavljuje da će vrhunac krize sa virusom biti za dve nedelje. Ne očekujemo da će stvari početi da se vraćaju u normalu pre juna. Ali ne govorim to u smislu, kao što smo morali preko noći da promenimo stil života, jer od juna se nadam da bismo polako mogli da se krećemo tim putem. Čak postoje prognoze, u koje ne želim da verujem ali ih i ne odbacujem, da ćemo u septembru (kada počinje školska godina) takođe držati časove preko interneta. Dakle to se pominje i zvuči pesimistično – i to se ne može isključiti kao mogućnost.
Glas Amerike: Sjedinjene Države su proglašene za epicentar pandemije koronavirusa – a država i grad Njujork njenim žarištem. Kako izgleda život u žarištu?
Pantić: Ljudi i dalje ima na ulici jedino što ti ljudi sada uglavnom nose maske. Međutim, za nas koji živimo u ovom kraju oko Osamdesete ulice – koji recimo podseća na beogradski Vračar razlika je dramatična. Nema toliko ljudi i nema guranja na koje smo navikli. Svi lokali su zatvoreni, a radi se o delu Njujorka u kome ima dosta barova, restorana i mladih ljudi. Neki od lokala ponuđeni su na iznajmljivanje što ukazuje da su lokalni biznisi, koji su preživljavali iz meseca u mesec, primorani da se povuku. Vreme provodim uglavnom kod kuće, mada dnevno odem do Central parka ili Ist Rivera na trčanje ili šetnju. Primetila sam da se javni toaleti u parku zatvaraju – pretpostavljam da je to jedan od poteza vlasti da smanje broj posetilaca koji tu traže izlaz od negativnih informacija koje stižu do njih. Tu teskobu pokušavaju nekako da eliminišu dolaskom u park. Zatvorene su i fontane u parku, kao i javne česme. Završeno je i postavljanje privremene poljske bolnice koja će primati pacijente obolele od koronavirusa.
Glas Amerike: Da li svakodnevni život Njujorčana nalikuje vestima koje stižu – a može se reći da nisu baš umirujuće?
Pantić: Ne bih sada to nazvala nekom velikom dramom. Drama jeste u smislu što se stil života drastično promenio. Od onoga da smo stalno bili napolju, jer ovo je grad individualaca i ljudi žive uglavnom sami, navikli su da imaju stalne konekcije, poznanstva, kontakte. Toga više nema. To je ono što svima nedostaje. Danas sam gledala istraživanja Gradskog univerziteta u Njujorku o tome kako se Njujorčani osećaju u ovoj situaciji. Podaci kažu da se njih 44 odsto oseća nervozno, da je oko 35 odsto u depresiji što znači da svakako ostavlja trag na ljude ovo što se trenutno dešava. Ima dosta ljudi koji su u karantinu sa svojim porodicama. Ima onih koji su sami i ne komuniciraju sa mnogo ljudi. Tokom susreta u Central parku, za vreme trčanja ili rekreacije, samo mahnemo jedni drugima, kako se ne bismo međusobno ugrožavali. Osmehnemo se jedni drugima i ne razgovaramo o ovoj situaciji.
Glas Amerike: Kako se dolazi do elementarnog? Hrane, potrepština – svega onoga za svakodnevni život?
Pantić: Rasploživo je nekoliko trgovinskih lanaca u kraju grada u kome živim. Dogodio se problem jer se jedan broj ljudi zarazio koronavirusom boraveći u njima. Nekoliko objekata bilo je zatvoreno na nekoliko dana da bi ih dezinfikovali. Problem je bio u tome što su te radnje i u normalnim okolnostima prepune. Kada je počela kriza sa virusom pred njima su bili redovi. Sada ih nema toliko jer su, deluje mi ljudi, postali obazriviji jer ne žele da se izlažu riziku.
Glas Amerike: Propisanim merama građanima je dozvoljeno da odlaze u nabavke nisu lišeni te mogućnosti?
Pantić: Iz ove perspektive ne verujem da je moguće uvesti policijski čas u Njujorku. Ovo je grad ljudi slobodnog duha i grad u kome ljudi moraju da izađu vani. Ne žive u vilama već u malim stanovima i potrebna ima je neka vrsta društvene interakcije – makar to bila i makar bio i kratak pozdrav sa nekim koga poznajete na ulici – bez ikakvog daljeg razgovora.
Glas Amerike: Kako biste ocenili reakciju tamošnjih vlasti i sprovedene mere?
Pantić: Mislim da se nije reagovalo na vreme, ali mislim da su oni bili zbunjeni svime onime što se dešavalo. Ima dve nedelje kako su kafići i restorani zatvoreni – pre dve nedelje u Njujorku je bilo moguće izaći u grad i popiti piće. Barovi i restorani su bili puni. Mislim da je to bio glavni okidač za vlasti da počnu da sprovode restriktivne mere jer u tom momentu ljudi nisu bili svesni situacije. Ono što se meni dopada je što mi svakog dana dobijamo podatke šta se dešava, koliko ima slučajeva, koliko je ljudi preminulo. Dobijamo detaljne podatke i onda ti podaci, iz moje perspektive, ne stvaraju paniku. Jesu opterećujući i teški, ali ne stvaraju paniku, jer nekako je malo lakše, kada čovek zna sa čime se suočava. I to nas isto čini odgovornijim jer znamo da postoji konstantan rast i da su bolnice pod velikim pritiskom i onda svojim odgovornim ponašanjem nastojimo da se taj broj ne povećava.
Glas Amerike: Da li se ljudi pridržavaju propisanih mera – kakav je vaš utisak?
Pantić: Na osnovu nedavnog iskustva iz apoteke rekla bih da se pridržavaju. Ljudi drže odstojanje, ukoliko neko to ne čini prodavci ga opomenu, i ljudi se na to ne ljute – svi su svesni da moraju biti odgovorni prema onome što se dešava. Kada je reč o parku, koliko sam primetila, ljudi sami šetaju ili vežbaju. Oni koji su u grupama očigledno je da se radi o porodici ili paru.
Glas Amerike: Kakve su se promene dogodile u vašem poslu, s obzirom na to da, predajete na fakultetu?
Pantić: Potrebno je balansirati između toga da je potrebno te studente nešto da naučite – ali da uzmete u obzir i situaciju u kojoj se svi nalazimo. Praktično smo preko noći morali da promenimo način predavanja i počnemo da radimo preko interneta. S jedne strane to nije bilo toliko teško jer već koristimo određene platforme da bismo studentima davali zadatke i vežbe onlajn. Prebacivanje nije bilo toliki problem koliko redizajniranje časova da bi se prilagodili tom stilu predavanja. Tako da na časovima novinarstva nije bilo moguće raditi snimanje intervjua – pa smo onda učili kako se to radi upotrebom programa Zoom ili kako se intervju snima u audio formi. Umesto snimanja uživo. Istovremeno, studenti su pod velikim opterećenjem i pokušavam nečem da ih naučim i okupiram pažnju, a da ih ipak ne preopteretim radom. Brine i to što postoji veliki broj studenata spremnih da diplomiraju. Pred njima je bila blistava budućnost jer se radi o sjajnim studentima, sjajnim piscima koji su mogli da počnu da volontiraju ili rade za velike kuće u Njujorku. Ovo je bio odličan momenat za njih da pronađu posao – a sada su preplašeni da ga neće pronaći. I ne znaju šta da očekuju u septembru.
