Neka svako priča o svojoj sramoti, ja ću o svojoj, govorio je Breht. Međutim, na Balkanu i posle skoro dve i po decenije od završetka ratova, očigledna je "besramna" nespremnost da se priča o svojoj sramoti, odnosno o zločinima pripadnika svog naroda. Oni su doživljavaju kao "nužna" odbrana, pa čak i herojstvo.
Dakle, daleko smo od osećanja "metafizičke krivice", o kojoj je govorio čuveni nemački filozof Karl Jaspers, koja je "stvar samoće svakog pojedinca".
To potvrđuju i poslednje reakcije na presude Haškog tribunala, koje su najbolji barometar nimalo zavidnog sveukupnog stanja i međuetničkih odnosa na Zapadnom Balkanu. To, istovremeno, ukazuje i na mnogo dublji problem u poimanju dobra i zla. Ono što je bilo pogubno za jednu naciju, korisno je za drugu - čak i ratni zločin.
Naravno, niko u ovim polemikama ne tvrdi da je činjenje zločina samo po sebi opravdano. Međutim, njegovo relativizovanje, pa i poricanje, u najmanju ruku olakšava da se on ponovo desi.
Ovom prilikom treba podsetiti na esej Umberta Eka o večnom fašizmu, u kome ovaj veliki mislilac ukazuje da zlo uvek vreba i može da se vrati pod najnevinijom maskom. Stoga je dužnost svih onih koji teže dobru da skinu tu masku i svakog dana ukazuju na različite vidove fašizma koji se pomaljaju, upozoravao je Eko.
Primer su prošlonedeljna oprečna mišljenja povodom doživotne kazne zatvora za ratnog komandanta bosanskih Srba Ratka Mladića. Tako je premijerka Srbije Ana Brnabić izjavila da su 75 odsto od 161 optuženih Srbi, što je na tragu duboko uvreženog stava u srpskoj naciji da je Haški sud – antisprski.
Ratko Mladić, kao i pre njega optuženi Srbi, doživljava se u znatnom delu nacije, kao heroj i žrtva međunarodne zavere protiv srpskog naroda. Presuda je, iako je doneta na osnovu mnoštva dokaza i svedočenja, dodatno ojačala ovo uverenje.
U istom patriotskom tonu su i reakcije u Hrvatskoj na potvrđivanje presuda čelnicima "Herceg Bosne", naročito na samoubistvo u sudnici generala Slobodana Praljka.
Naravno, to ne znači da je posao Haškog suda bio uzaludan. Naprotiv, njegova uloga je nemerljiva u dokumentovanju i utvrđivanju činjenica o zločinima u bivšoj Jugoslaviji. Pokazao je i da je pravda dostižna, iako su joj neki godinama izmicali, te da se zločin ne isplati. Takođe, odgovornost za zločine je individualizirana. Dakle, ta istina bi trebalo da omogući pravdu i, u krajnjoj instanci, pomogne pomirenju, iako to nije mandat suda.
Brant: Mi smo se promenili
Međutim, kako ističe reditelj Branislav Jakovljević, najveći neuspeh suđenja ogleda se u činjenici da su osuđenici izašli iz sudnice i potom zatvora - nepromenjeni. Isto bi se moglo reći i za narode kojima pripadaju, zbog čega su odnosi među njima i dalje napeti sa sličnom retorikom iz 1990-ih.
Suštinski se ništa nije promenilo, čak ni sa učestalim izvinjenjima lidera jednog naroda za stradanja drugog koja su postala ritualna i formalistička jer ih ne prati suštinska promena politike i katarza. U tom smislu se kao uzor pominje gest nemačkog kancelara Vilija Branta koji je klekao 1971. na mestu nekadašnjeg varšavskog geta. Međutim, po rečima istoričarke Latinke Perović, njegov potez se pogrešno razume:
"Brant je došao na kraju vrlo visoke cene koju su Nemci platili za holokaust, za Treći rajh, za svoj nacizam koji ni do danas nisu prestali da pominju. Njihovi ozbiljni istoričari će vam reći da kako vreme protiče interesovanje za nacizam raste, jer postoji potreba da se od njega obezbedite i zaštitite. Dakle, Brant je došao kad je formulisao ‘istočnu politiku’ i on nije rekao žrtvama ‘ja vam se izvinjavam’, nego im je rekao ‘mi smo se promenili, mi to više nećemo ponoviti’".
Stoga, kako je izjavila nedavno za Radio Slobodna Evropa profesoka Univerziteta u Birmingemu Dženin Klark (Janine Clark), nije dovoljno da samo Haški sud utvrdi činjenice. "Još je važnije šta će ljudi sa njima činiti. Mnogi na terenu odbacuju te činjenice ili ih interpretiraju na svoj način. Stoga je prilično uprošćena ideja da će utvrđivanje činjenica na kraju dovesti do pomirenja, jer polazi od pretpostavke da će ljudi prihvatiti tu verziju istine, što se u bivšoj Jugoslaviji nije desilo", istakla je Klark.
Istorija je pokazala, pre svega u odnosima Francuske i Nemačke, da je za prihvatanje istine i na osnovu nje pomirenje, potrebno nekoliko generacija. To znači da odu sa scene neposredni učesnici traumatičnih događaja. Dakle, polazi se od teze da kada se analiza spornih zbivanja prepusti isključivo istoričarima, tek tada je moguće utvrditi objekitvan sud o njima. Međutim, time se zanemaruje važnost istorijskog narativa, u ovom slučaju rata iz 90-ih, pre svega za Srbe. Kao što su se tokom poslednjih ratova pozivali na najvažnije događaje iz svoje istorije – poput Kosovskog boja, Prvog srpskog ustanka protiv Turaka ili iz Prvog svetskog rata – tako je za njihov nacionalni narativ veoma važno kako će se u budućnosti pamtiti poslednji ratovi nakon raspada zemlje.
Dakle, teško je ostvariv istorijski "diskonitinuitet" zato što kolektivno sećanje podrazumeva rekonstruisanje i predstavljanje prošlosti u sadašnjem trenutku. Kako bi rekao Džordž Orvel, "ko kontroliše prošlost… kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost". To najupečatljivije odslikava paradoks i začarani krug u kome se Balkan nalazi nakon poslednjih ratova.
Naravno, prostor bivše Jugoslavije nije unikatan u negiranju ratnih zločina.
Tako je suđenje 1988. Klausu Barbieu, poznatom kao "Kasapin iz Liona" – umesto preispitivanja saradnje Vlade maršala Petena, čije je sedište bilo u Višiju, sa nacistima – u dobroj meri pretvorilo u kontraoptužbe odbrane protiv francuskih vlasti za ratne zločine u Alžiru. Prema rečima Ruti Teitel, "ono što je počelo kao suđenje za kolaboraciju u nacističkom progonu završilo je u najgoroj vrsti upoređivanja genocida".
Drugi primer je takozvana "Rasprava istoričara" u Nemačkoj i to 40 godina nakon Drugog svetskog rata i Nirnberškog procesa nacističkim liderima. Najpre je Joakim Fest objavio knjigu "Sećanje opterećeno krivicom", u kojoj je dovodio u pitanje uvreženi stav o uzrocima i odgovornosti za najveći sukob u istoriju, tvrdeći da je pravi neprijatelj bio Sovjetski Savez a ne Nemačka. Istovremeno, Ernst Nolte je u knjizi "Prošlost koja neće proći" uporedio nacističke zločine sa sovjetskim gulazima, što bi trebalo da znači da nacistički pogromi nisu bili nešto do tada neviđeno.
Treća u nizu je bila knjiga Andreasa Hillgrubera "Dve vrste propasti: razaranje nemačkog Rajha i kraj evropskog jevrejstva" u kojoj je Nemačka umesto počinioca genocida prikazana kao njegova žrtva.
Po rečima Jirgena Habermasa, to je bila kampanja u cilju "revizije nacističke prošlosti".
Teitel podseća da se pomenuta rasprava preplitala sa političkim nastojanjima tadašnjeg kancelara Helmuta Kola da se redefiniše rašireno shvatanje nemačke prošlosti. Istovremenim posetama koncentracionom logoru i vojnom groblju u Bitburgu vlast u Berlinu je poslala poruku o izjednačenosti nemačkih vojnih žrtava s nemačkim progonom civila.
Nirnberg i mukotrpna denacifikacija
Nirnberški proces nacističkim liderima od 20. novembra 1945. do 1. oktobra 1946. godine – bio je jedinstven u istoriji i u velikoj meri uticao na razvoj međunarodnog krivičnog prava na osnovu kojeg je kasnije suđeno i u drugim slučajevima kao što su Ruanda, bivša Jugoslavija, Istočni Timor, Kambodža i Sijera Leone.
Pre nego što je Londonskim sporazumom odlučeno da se nacistima sudi pred međunarodnim tribunalom i to simbolički u Nirnbergu, poznatom po mnogim paradama nacista, saveznici su razmatrali i druge opcije sankcionisanja zločina Hilterovog režima. Tako se Čerčil zalagao još 1942. za egzekuciju nacista po posebnom zakonu i kratkom postupku, sa čim se nisu složile SAD. Potom je Staljin na Teheranskoj konferencijij 1943. predložio neselektivno streljanje 100.000 nemačkih oficira, čemu se usprotivio Čerčil. U opticaju su bile i ideje o denaficikaciji Nemačke kroz prinudni rad, masovna raseljavanja stanovništva te ekonomsko kažnjavanje, ali se sa tim nije slagao tadašnji SSSR.
Sve očitiji raskol između sovjetskog, socijalističkog bloka i zapadno-lilberalnog, itekako je imao uticaja, ali su tužioci i sudije iz četiri savezničke sile proklamujući načelo - pravda a ne osveta - uspeli da za manje od godinu dana donesu 22 presude nacističkim liderima: 12 smrtnih kazni, 7 doživotnih robija i 3 oslobađajuće.
Osuđeni na smrt obešeni su dve nedelje kasnije, 16. oktobra 1946. godine čime je završen glavni Nirnberški proces. Herman Gering je uspeo da izbegne vešanje i izvrši samoubistvo prokrijumčarenom pilulom cijanida. Tokom procesa, dovodio je u pitanje kredibilitet suda, ističući da ga optužuju oni koji su takođe činili zločine nad civilima, pominjući istrebljenje Indijanaca, bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, te zlodela Engleza tokom kolonijalizma. Sličnu taktiku je koristio i Slobodan Milošević i mnogi drugi zvaničnici optuženi pred međunarodnim sudovima.
Suđenja u Nirnbergu obuhvatila su i procese nižim zvaničnicima: 12 sa 177 optuženika, koja su sprovedena pred američkim vojnim tribunalima.
Međutim, sam proces denacifikacije, odnosno uviđanje u nemačkoj javnosti razmera zločina, te prihvatanje odgovornosti - tekao je veoma sporo o čemu je pisao i Karl Jaspers. U delu "O pitanju nemačke krivice", on, između ostalog, ističe da "svaki čovek snosi deo odgovornosti za svoju vlast", odnosno "zločinačku državu", kako je definisao Hitlerovu Nemačku, tačnije da nacisti ne bi mogli da počine stravične zločine bez masovne podrške u različitim slojevima nemačkog društva. Stoga je smatrao da treba otpustiti sa univerziteta sve profesore koji su sarađivali sa nacistima.
Takođe, imajući u vidu da vlast koja je počinila zločine neće pokrenuti pitanje sopstvene krivice, jedino sud pobedničke strane može utvrditi presuditi, ali da je to skopčano sa problemom pobedničke pravde.
U svakom slučaju, Jaspers je ubrzo zbog ovakvih stavova postao jedna od najneomiljenijih ličnosti u Nemačkoj, a studenti na predavanjima su mu se smejali i rugali, te lupali cipelama o pod. Razočarani Jaspers je konstatovao sredinom 1960-ih da se nemačko javno mnjenje ne razlikuje od onog iz vremena nacizma, te da su i dalje zarobljenici svesti koja je omogućila Hitleru da dođe na vlast. Stoga su svi oni koji su podržavali Hitlera krivi skoro koliko i on sam, isticao je čuveni filozof.
O tadašnjem stanju duha svedoči i knjiga Helmuta Dubila "Niko nije oslobođen istorije", koji je na osnovu analize zapisnika posleratnog nemačkog parlamenta utvrdio da su u početku Nemci, zapravo, doživljavali sebe kao najvećim žrtvama – nacista ili savezničkog nasilja.
Takva atmosfera je vladala i na Frankfurtskom procesu 1963. grupi nižerangiranih nacista koji su služili u Aušvicu. Kako piše Hana Arent, koja je detaljno proučavala ovaj proces, svako je pokazao lice: optuženici koji su se smejali tužiocima i svedocima te "prezrivo i preteći" gledali u publiku kada je u retkim slučajevima pokazivala saosećanje sa žrtvama.
Istovremeno, advokati su podsećali sudije da ne smeju obraćati pažnju na to "šta se o nama misli u spoljnom svetu", koji želi "odmazdu" i "osvetu" a ne pravdu. Odbrana je insistirala na stavu da "država ne može kazniti ono što je u nekoj drugoj fazi istorije naredila" – koji je dobio na verodostojnosti jer se sud, takođe, složio sa osnovnom tezom "kontinuiteta identiteta" nemačke države od Bizmarkovog rajha do bonske vlade.
Strani dopisnici bili su šokirani podatkom da "oni optuženi koji i dalje žive u svojim domovima nisu od strane svojih zajednica tretirani kao izopštenici", podseća Arent.
Bilo je tek nekoliko svedoka Jevreja, dok su većina bili esesovci, koji su se plašili da svojim iskazima sami sebe ne optuže.
Njihovo svedočenje se podudaralo sa iskazima optuženih:"Esesovci su bili inficirani" od strane logoraša; nisu čuvari već zatvorenici bili "zveri u ljudskom obliku"; brutalnost čuvara bila je razumljiva pošto su njihove žrtve "bile jako nedisciplinovane"; a SS je postao "loš" pod uticajem kapoa, zatvorenika redara.
"Još nisam sreo nekoga ko je bilo šta učinio u Aušvicu", rekao je sudija Hofmajer povodom "zida ćutanja" koji je stvoren na suđenju.
Na kraju je sedamnaest optuženika osuđeno na višegodišnju kaznu teškog rada – šestorica doživotno – dok su trojica oslobođena. Međutim, samo dve presude (obe oslobađajuće) su postale pravosnažne.
Tadašnje raspoloženje možda najbolje ilustruju reči tužioca iz Frankfurta - da "većina nemačkog naroda više ne želi da se pokreću sudski procesi protiv nacističkih zločinaca."
Mnogi izvori sugerišu da je bila javna tajna da je u vreme proevropskog kancelara Konrada Adenauera (1949-63) njegova administracija na svim nivoima popunjavana nacistima. Među njima je bio i Hans Globke, poznat po sramnim komentarima nirnberških rasističkih zakona, a posle rata blizak Adenaurov savetnik.
Krajem 1960-ih u Nemačkoj počinje da preovladava svest o razmerama nacističkih zločina te o odgovornosti za njih. Pomenuti Brantov potez je bio pokazatelj takvog stanja svesti koje do dana današnjeg nisu doveli u pitanje razni pokušaji osporavanja, uključujući i "Raspravu istoričara" o kojoj je bilo reči na početku ovog teksta.
Ruanda: Nesmanjeno nepoverenje
U Ruandi su većinski Hutui 1994. zverski ubili skoro milion manjinskih Tutsa, kao i umerene Hutue, i to za nepunih sto dana, dok ih je dva miliona bilo proterano. Sledeće godine započeo je rad Međunarodni tribunal sa sedištem u Aruši u Tanzaniji, koga su ustanovile UN sa ograničenom vremenskom i geografskom jurisdikcijom. Tribunal je optužio 95 lica: političare, oficire, ali i biznismene, lekare i novinare. Četvoro je u bekstvu. Po prvi put od Nirnberškog procesa podsticanje na genocid je osuđeno kao zločin protiv međunarodnog prava. Takođe, seksualno nasilje je okvalifikovano kao deo kampanje genocida.
Bivši predsednik Ruande Žan Kambanda, prvi je šef države koji je priznao krivicu za genocid. Kasnije je povukao priznanje, ali sud to nije prihvatio. Osuđen je 1998. na doživotnu robiju.
Osim njega osuđeno je još 60 lica. Od toga je 22 već odslužilo kaznu, dok je šestoro umrlo u zatvoru. Četrnaest osoba je oslobođeno optužbe, dok je 10 prebačeno u nadležnost nacionalnog pravosuđa. Zbog manjka sudija, osim redovnih sudova, pokrenut je i mehanizam "gacaca", koji se tradicionalno rešavao sporove unutar manjih zajednica. Na njemu su procesuirani najlakši slučajevi, procenjuje se oko milion. "Gacaca" sudovi su zatvoreni 2012. zbog sve učestalijih optužbi za nekompetentnost, a i da je to političko sredstvo vladajuće garniture iz redova Tutsija.
Iako je od genocida prošlo 23 godine, rane su i dalje duboke. Mnogi pripadnici Hutua su izbegli, a sukobi su preneti na susedni Kongo gde se Tutsi pobunjenici koje podržava Ruanda bore protiv vladinih trupa i proterane Hutu milicije (FDLR) da bi sprečili njihov eventualni povratak.
Međusobno nepoverenje je veliko. S jedne strane, Tutsi imaju mnogo razloga da zaziru od Hutu militanata, ali im to očito služi kao pokriće za isključivanje ovog naroda iz političkog života Ruande, što je u suprotnosti sa idejom o pomirenju i tranziciji. Istovremeno, mnogi Huti i dalje ne gledaju blagonaklono na Tutse smatrajući da su bili privilegovani za vreme kolonijalne vladavine Belgije.
"Autogenocid" Crvenih Kmera
Iako je prošlo skoro 40 godina od jednog od najstravičnijih zločina u istoriji, u kome su Crveni Kmeri ubili dva miliona ili četvrtinu stanovnika Kambodže, i dalje nisu okončani sudski procesi a tranziciona pravda je još udaljenija.
U teoriji su ova zlodela nazvana i "autogenocid", jer se radilo o masovnom nasilju nad pripadnicima sopstvenog naroda.
Do sada je samo troje visokih funkcionera osuđeno na doživotnu robiju, među njima i predsednik Kambodže za vreme vladavine Crvenih Kmera Kie Sampan. Dvoje je umrlo u pritvoru, jer su bili stari. Preživeli gube nadu jer su počinioci u poodmaklim godinama pa je sve manje šanse da ih stigne ruka pravde.
Specijalna odeljenja u sudu Kambodže formirana su tek 2006. zbog različitih političkih prepreka, nakon dugih pregovora između vlade Kambodže i Ujedinjenih nacija.
Pol Pot, neuspešni pariski student, najodgovorniji za zločine Crvenih Kmera umro je 1998. i to na slobodi. Sa vlasti su ga zbacili njegovi Kmeri, koji su ukinuti kao organizacija godinu dana kasnije.
Crveni Kmeri su nameravali da od Kambodže naprave besklasno i agrarno društvo u kome bi živeli samo seljaci. Zato su ukinuli novac, banke, privatno vlasništvo, praktikovanje vere, bolnice, fabrike i škole, a celokupno stanovništvo je poslato u ruralna područja gde je moralo da se bavi teškim fizičkim poslovima. Pobijeni su pripadnici aristokratije, a potom intelektualci "uprljani zapadnom kulturom". Deca su razdvajana od roditelja a oni koji nisu ubijeni, vođeni su u centre za prevaspitavanje da bi od njih formirali "nove ličnosti" za "novu zajednicu".
Pol Pot je 1978. napao Vijetnam, strahujući od upada njegovih trupa. Vijetnamske snage su uzvratile osvajanjem prestonice Kambodže, Pnom Pnena, ali su Crveni Kmeri zadržali u delovima zemlje nastavljujući još godinama da predstavljaju takozvanu "Demokratsku Kampučiju" u UN, što su prihvatile sve članice svetske organizacije osim Švedske. Kritičari zapadne politike, pre svega SAD, uzimaju ovo kao i tolerisanje invazije Indonezije na Istočni Timor, kao primer hipokrizije i dvostrukih aršina.
Iako je Kambodža ustavna monarhija sa redovnim parlamentarnim izborima, po oceni međunarodnih organizacija, poput "Hjumen rajts voča" (Human Rights Watch), "premijer Hun Sen uspeo da se održi na funkciji tri decenije primenom sile i zastrašivanjem".
Naime, Sen - i sam komandant Crvenih Kmera – upornoblokira sve napore u cilju suočavanja s prošlošću. "Kopanje po prošlosti ugrožava krhki mir u zemlji. To bi moglo čak da dovede i do građanskog rata", ističe kambodžanski premijer.
Mnogi, koji su nekada služili režimu Pola Pota, sebe vide kao žrtve. Veliko je obostrano nepoverenje, iako su udžbenici istorije prepravljeni i sada odražavaju realnost vladavine Crvenih Kmera, a podignuti su i spomenici i muzeji u znak sećanja na stradanje Kambodžanaca u tom periodu. Počinilac i žrtva često žive vrata do vrata, ponekad su čak iz iste porodice.
Istočni Timor: Skoro trećina ubijenog stanovništva
U Istočnom Timoru je ubijeno oko 200 hiljada ljudi u kampanji indonežanskih vlasti koju su eufemistički nazvale “pacifikacijom” a u praksi je značila teror pod pokroviteljstvom države.
Naime, Istočni Timor je do 1974. bio portugalska kolonija, dok je zapadni deo pripao Indoneziji nakon kraha Holandske Istočne Indije. Međutim, te godine je došlo do državnog udara u Lisabonu zbog čega su portugalske kolonije ostale bez administrativne uprave.
Lokalne političke partije proglašavaju Demokratsku Republiku Istočni Timor. Međutim, indonežanski predsednik Suharto, koga su mnogi doživljavali kao diktatora, naredio je invaziju. U naredne 24 godine starosedeoci, većinom hrišćani, bili su izloženi teroru.
U međuvremenu je naseljavano muslimansko stanovništvo. Iako UN nisu priznale aneksiju Istočnog Timora, Indonezija nije bila izložena međunarodnim sankcijama pa su zapadne zemlje kritikovane zbog duplih standarda te da su mogle sprečiti stradanja kao i u Ruandi. To se na kraju i desilo ali tek nakon 24 godina kada su indonežanske vlasti zbog pritiska zapadnih zemalja.
Doduše, lokalne muslimanske milicije uz podršku indonežanskih vlasti su pokušavale da ometu referendum o statusu koji je 1999. održan pod pokroviteljstvom UN. Svetska organizacija je iste godine preuzela privremenu upravu, da bi nakon izbora i usvajanja ustava Istočni Timor 2002. priznat kao nezavisna država.
Univerzitet Oksford je među retkima okvalifikovao zločine u Istočnom Timoru kao genocid, dok se na Univerzitetu Jejl izučavaju u okviru studija genocida jer je ubijena skoro trećina naroda.
Specijalni sud za procesuiranje ratnih zločina, u kome su bile domaće i međunarodne sudije, počeo je da radi 2000. Optuženo je skoro 400 indonežanskih državljana. Međutim, velika prepreka je bila odbijanje vlasti u Džakarti da ih izruči.
Održano je 55 suđenja za 88 optuženika. Osamdesete četiri osobe je osuđeno, od toga je 24 priznalo krivicu.
Kada je UN prestao da finansira sud, ostalo je još 514 slučajeva u kojima je sprovedena istraga ali nije podignuta optužnica. Takođe, u 50 slučajeva nije bilo mogućnosti za istragu. Oni se sumnjiče za zločine u kojima je ubijeno 828 ljudi, 60 žena silovano a više od 100 lica izloženo torturi i drugim ozbiljnim vidovima nasilja.
Revolucionarni pacifizam
Mir bez pravde je besmislen pa i opasan, zbog čega je Abraham Masti skovao termin "revolucionarni pacifizam", koji podrazumeva nemirenje sa zlom. U suprotnom, put od "banalnosti ravnodušnosti", na koju upozorava Janja Beč, do "banalnosti zla", o kojem je pisala Hana Arent povodom suđenja Ajhmanu u Izraelu – nije dalek. Naime, ona smatra da velika zla kroz istoriju nisu počinile sociopate već obični ljudi koji su prihvatili tumačenje države da su poduhvati u kojima učestvuju normalni i opravdani.
Jedan od načina da se prepoznaju opasnosti koji sada vrebaju jeste i ispravno razumevanje prošlosti. To je proces sazrevanja naroda, kako ga naziva Latinka Perović, odnosno svest da deo našeg identiteta nije samo etnicitet već su to i opštecivilizacijske vrednosti.
Kad je Napoleon došao na vlast rekao je da prihvata celu istoriju Francuske, uključujući i jakobinski teror. To prihvatanje i neslavnih perioda iz prošlosti jednog naroda, znači suočavanje sa njom i kritički odnos. Jedino tako se može izbeći da se istorija ne vrati, ali ne u smislu čuvene Marksove maksime – jednom kao tragedija, drugi put kao farsa – već oba puta kao tragedija.
