“Neposredna kriza je na planu i ponude i potražnje. Ponuda podbacuje jer se kompanije zatvaraju ili smanjuju obim operacija kako bi zaštitile radnike od koronavirusa. Niže kamatne stope ne mogu da nadoknade manjak radne snage baš kao što u ratnom period, ako bi fabrika bila bombardovana manje kamatne stope ne bi povratile izgubljene zalihe narednog dana, nedelje ili meseca”, konstatuje Milanović u časopisu "Foreign affairs" i istovremeno ukazuje da bi šok izazvan nedostakom ponude bio intenziviran smanjenjem potražnje zbog činjenice da su ljudi u izolaciji i da mnoga dobra i usluge, koje inače konzumiraju nisu više dostupni.
Milanović tu navodi vazdušni saobraćaj i restorane kao primjer i ističe:
“Svet je suočen sa izgledom dubokih promena: povratkom na prirodnu odnosno samodovoljnu ekonomiju. Ta promena je sušta suprotnost globalizaciji, koja sa sobom nosi podelu rada medju brojnim ekonomijama, dok povratak prirodnoj ekonomiji znači da bi se zemlje okrenule konceptu samodovoljnog”.
Milanović u časopisu "Forin afers" takođe navodi da takav prelaz nije neizbježan, ako bi nacionalne vlade mogle da kontrolišu ili prevazidju tekuću krizu u roku od narednih šest mjeseci ili godinu dana, što bi ponovo vratilo svijet na put globalizacije. On pak u istom članku ukazuje:
“Ali, ako bi se kriza nastavila globalizacija bi mogla da se raspadne. Što duže kriza traje i što su duže prepreke slobodnom protoku ljudi, dobara i kapitala to će više takvo stanje stvari izgledati normalno. Formiraće se specijalni interesi sa ciljem održanja tog trenda dok bi dalji strah od još jedne epidemije mogao da motiviše apele za ostvarenje nacionalne samodovoljnosti”, kaže Milanović i navodi da bi čak i mali zahtjevi da putnici pored pasoša i vize pokažu i zdravstveni certifikat mogli da predstavljaju prepreku povratku starom globalizovanom načinu života, uzevši u obzir koliko miliona ljudi putuje.
On takođe ukazuje da u tekućoj krizi, ljudi koji nisu u potpunosti specijalizovani uživaju prednost i da ako ste u stanju da proizvedete sopstvenu hranu i ne zavisite od javne dostave struje i vode ne samo da ste bezbjedni kad su u pitanju poremećaji u lancu dostave hrane, struje ili vode, već ste bezbjedniji od mogućnosti da budete inficirani.
Ugledni svjetski ekonomista, isto tako, u članku za "Forin afers" ističe da bi standardne ekonomske mjere trebalo da obezbijede zaštitu ljudi koji izgube posao i nemaju na šta da se oslone, a često nemaju ni zdravstveno osiguranje, jer tada ne bi mogli da plate račune što bi kreiralo kaskadne šokove, od prinudnih iseljenja do bankovne krize. Branko Milanović dodaje:
“Cena ove bolesti u ljudskim životima će biti najvažnija i ona koja bi mogla da dovede do društvenog raspada. Oni koji ostanu bez nade, posla i bez sredstava bi lako mogli da se okrenu protiv onih koji su bolje stojeći, jer već nekih 30 odsto Amerikanaca imaju nultu ili negativnu imovinu. Ako oni budu u očajničkoj situaciji ili budu gnevni, scene poput nedavnog bega zatvorenika iz zatvora u Italiji ili pljački posle uragana Katrina u Nju Orleansu 2005. bi mogle da postanu uobičajene. Ako bi vlade morale da pribegnu upotrebi paravojnih ili vojnih snaga da uguše na primer nemire ili napade na vlasništvo, društva bi mogla da počnu da se raspadaju”.
Stoga bi, zaključuje u članku za "Forin afers" ugledni svjetski ekonomista Branko Milanović, glavni ili možda jedini cilj ekonomske politike danas trebalo da bude spriječavanje društvenog raspada. Napredna društva ne smiju da dozvole da ih ekonomija, posebno bogatstvo finansijskih tržišta, ostave slijepim prema činjenici da je najvažnija uloga koju ekonomska politika može sada da igra održanje društvenih veza jakim pod ovim izuzetnim pritiskom.
