Kao i mnogi Srbi sa severa Kosova i Milenković podsjeća na mnoge zahtjeve na koji su ranije glasno istaknuti i kako smatra većina njih nije ispunjena.
„Pominjao se i povratak Srba u institucije, pominjalo se i osnivanje ZSO konačno, tablice takođe. Bilo je dosta stvari koje su se pominjale, dosta stvari da kažemo nije ispunjeno i mi sada nemamo tačnu, specifičnu situaciju koji su to dogovori konkretno postignuti, osim što smo videli jednu stvar, a to je gospodin Pantić došao kući i može da se brani sa slobode. I da je Vučić rekao da smo dobili garancije o zaštiti Srba na severu”, kaže Milenković.
Po mišljenju Igora Novakovića iz Isac fonda pregovore nisu vodili Beograd i Priština, već je to prije svega bio dogovor između Zapada, odnosno EU i SAD-a i Srbije, odnosno KFOR-a na terenu. I da se nije bavio ranije postavljenim pitanjima, već isključivo barikadama i uslovima za njihovo uklanjanje.
„Meni se čini da smo se u stvari samo vratili na momenat pre postavljanja barikade i da su barikade bile usmerene pre svega na ta bezbednosna pitanja na severu, pošto su tamo tenzije već mesecima. To nije dakle počelo sa tablicama, cela situacija i tenzije su počele znatno ranije. Instaliranje ovih dveju baza kosovoske specijalne policije na severu – to je sve doprinelo tome i čini mi se da su barikade bile pre svega usmerene na trenutno smirivanje, odnosno na postizanje nekog sporazuma kojim će lokalnim Srbima biti garantovana bezbednost”, kaže Novaković i ističe da se čini da je Washington u ovom slučaju bio mnogo aktivniji od Brisela.
Na pitanje koje korake u narednom periodu treba očekivati i da li su uklanjanjem barikada stvoreni uslovi za nastavak dijaloga Beograda i Prištine, Novaković smatra da je uklanjanje barikada bio osnov za trenutnu deeskalaciju, ali ne i za pravi nastavak dijaloga u formatu koji je postojao ranije.
Dušan Milenković dodaje da skorija istorija procesa dijaloga ne pruža dovoljno nade da će dijalog biti uskoro nastavljen.
„Imali smo nekoliko kriza u poslednjih godinu-dve, imali smo nekoliko dogovora, nakon čega je postojala doza optimizma, pogotovu kod evropskih predstavnika i predstavnika administracije Džozefa Bajdena, da možemo da se vratimo dijalogu. I s obzirom da je nekoliko tih situacija bilo ja mislim da više ne možemo da budemo optimisti, nego da samo možemo da budemo iznenađeni ako dođe do pozitivnog razvoja”, kaže on.
Oba sagovornika Glasa Amerike ne isključuju mogućnost da bi predsjednik Srbije Aleksandar Vućić i premijer Kosova Albin Kurti mogli ponovo da se nađu iduće godine u Briselu, ali kako kažu, od tog susreta ne treba previše očekivati.
„To što će oni da se nađu u Briselu, po istorijskoj analogiji nam ne govori ništa u prilog pozitivnom razvoju dijaloga između Vučića i Kurtija”, kaže Milenković. a
Slično mišljenje iznosi i Novaković: „Do toga može da dođe, ali čini mi se da će to više imati simbolički značaj zato što je atmosfera toliko loša između dve strane da mi jednostavno nismo ni imali rezultate ni u prethodnom periodu. Bukvalno su se bavili nekim perifernim pitanjima.”
Pred Beogradom i Prištinom je mnogo otvorenih pitanja i isto toliko razloga za nastavak ozbiljnog dijaloga – od samih registarskih tablica sa kojima je sve počelo, po povratka Srba u institucije i možda ključnog zahteva da se formira Zajednica srpskih opština-.
„Mislim da je američki ambasador ovde u Srbiji Kristofer Hil prilično jasno rekao da nije pitanje da li će biti ZSO-a, već kako će ona funkcionisati i njene suštinske implementacije. Dakle, meni se čini to je jedno vrlo čvrsto obećanje da će do toga doći i to je ključan preduslov za nastavljanje pregovora, jer svi prethodni sporazumi moraju da budu implementirani”, kaže Igor Novaković i podsjeća da je Briselski sporazum iz 2013. godine usvojen u kosovskom parlamentu i da je formiranje ZSO čak zakonska obaveza Prištine.
