Municije je bilo malo, a Rusi su svakodnevno izvodili desetine vazdušnih napada, koristeći klizeće bombe da bi uništili čak i utvrđene položaje.
Ruski vojnici su dolazili u talasima: prvo grupe lako naoružanih i tek regrutovanih vojnika, da bi natjerali ukrajinske branioce da troše dragocjenu municiju, a zatim dobro obučeni vojnici. Ponekad je bilo zasjeda u kojima su učestvovali specijalci ili saboteri koji su iskakali iz tunela.
Kako je moral sve više padao, komandant bataljona - zadužen za stotine ljudi - nestao je pod sumnjivim okolnostima, prema dokumentima agencija za sprovođenje zakona u koje je uvid imala agencija AP. Jedan od vojnika koji je bio sa njim pronađen je mrtav. Komandant i drugi vojnik od tada nisu viđeni.
U roku od jedne sedmice nakon toga, Ukrajina je izgubila Avdejevku, grad u Donjeckom regionu koji je branila i mnogo prije ruske invazije punog obima. Gotovo opkoljeni i znatno nadjačani, Ukrajinci su donijeli odluku da se povuku i izbjegnu istu vrstu smrtonosne opsade koju su iskusili u lučkom gradu Mariupolju, gdje su hiljade vojnika zarobljene ili ubijene.
AP je intervjuisao deset ukrajinskih vojnika kako bi rekonstruisao na koji način su sve manje municije, ogroman broj ruskih vojnika i loše upravljanje vojnim snagama doveli do najgoreg ukrajinskog poraza u poslednjih godinu dana. Isti problemi predstavljaju rizik za blisku budućnost Ukrajine.
„Nismo bili toliko fizički iscrpljeni koliko psihički, jer smo bili vezani za to mjesto”, rekao je Viktor Biliak, pješadijac iz 110. brigade, koji je bio na tom području od marta 2022. Muškarci su se mračno šalili da je jedini izlaz iz Avdejevke da umru, da budu ranjeni ili odu u zatvor.
Njegova jedinica bila je na južnoj periferiji Avdejevke, na dobro utvrđenom položaju zvanom Zenit, koji je bio na prvoj liniji fronta od prvog napada Rusije 2014. godine. Obično bi ljudi ukopavali utvrđenja, ali Biliak je rekao da je ruska paljba bila stalna i da nije bilo energije ili opreme osim ručnih lopata.
Neki od njihovih rovova jedva da su bili dostojni tog imena, samo do koljena duboki, prema slikama objavljenim na društvenim mrežama raznih brigada. To je značilo da kada su se vojnici povlačili, nije bilo bezbjednih pozicija.
Rana faza ruskih napada
Vojnik po imenu Oleh stigao je sredinom oktobra sa 47. brigadom. Loše obučena ruska pješadija, koja je nosila nove uniforme i marširala u redovima, postala je laka meta, rekao je. Ukrajinska oprema je radila, a zalihe municije bile su barem dovoljne za uzvratnu vatru.
Ruse je bilo lako zarobiti, a neki su služili vojsku tek nešto više od mjesec dana, prema njihovim dokumentima.
„Oni ne znaju kuda idu, a kada su ih pitali šta im je bio posao, obično su govorili da treba da se sklone u podrum i da sačekaju sljedeće snage”, rekao je Oleh, koji je, kao i većina ukrajinskih vojnika tražio da budu identifikovan samo po svom imenu ili ratnom nadmimku.
Ipak, do kraja novembra, tokom velikog ruskog napada, Ukrajinci su shvatili da se nešto promijenilo: nebo je postalo ispunjeno klizećim bombama, ogromnim nenavođenim oružjem iz sovjetske ere, naknadno opremljenim navigacionim sistemima ciljanja, koje uništavaju sve oko sebe, kao i dronovima sa eksplozivom koji su mogli da detektuju pokrete, te da ulaze u objekte kako bi lovili vojnike.
Pošto su zalihe municije bile na izmaku, Ukrajinci su uzvraćali municijom bilo kog kalibra koja im je ostala u skladištima. Za svaku granatu koju su ispalili, Rusi su ispalili osam ili devet, rekli su sagovornici AP-a.
„Kada imate različite vrste granata, one imaju različite putanje i morate izračunati kuda će letjeti, gdje će pogoditi. To je neka vrsta haosa”, rekao je Oleh. „I što je to duže trajalo, sve smo više dobijali ovaj gulaš od granata za sve vrste oružja.”
Među ukrajinskim vojnicima ideja o povlačenju je postala sve snažnija. Nije bilo pojačanja, nedostajalo je municije i nije bilo promjena u njihovim naredbama.
Sjećanje na Azovstal
Stotine ukrajinskih vojnika povukli su se u koksaru u Avdejevki nakon ponovljenih ruskih napada prošle jeseni.
Perimetar koksare od 10 kilometara obuhvatao je veliki broj zgrada, stepeništa, dimnjaka, željezničkih pruga i nadzemnih cjevovoda. Otprilike pravougaoni prostor iz sovjetskog doba bio je okružen otvorenim poljima sa tri strane i naseljem vikendica na četvrtoj.
Drugim riječima, bila je to skoro savršena odbrambena pozicija.
Pokušali su ne razmišljati o zloglasnom posljednjem uporištu Ukrajinaca u Mariupolju - čeličani Azovstal – koja je bila jedna od najvećih mušterija koksare prije rata, ali je postala mjesto na kojem su poginule stotine ukrajinskih vojnika ili su ih ruske snage zarobile.
Kako je počela 2024. godina, čak je i koksara postala ranjiva. Svakog dana je eksplodiralo na desetine kliznih bombi koje su stvarale veliko razaranje.
Držeći borbenu liniju na strani, preko polja na sjeveru, Oleh je jednom izbrojao 74 vazdušna napada u jednoj smjeni. Oleksander, komandant čete iz Predsjedničke brigade koja je boravila unutar fabrike, kaže da je psihološki efekat bio užasan.
„Svi su navikli na artiljeriju, ali avionske bombe su nešto novo, a mi na njih nismo navikli”, rekao je. „Njihova destruktivna moć je višestruko veća. Efekat na psihu je takođe veći.”
Ukrajinske brigade pokušavaju da rotiraju ljude sa direktnih linija fronta nakon nekoliko dana ili najviše nedelju dana. A brigade sa dugoročnim angažmanima bi trebalo da budu povučene kako bi im se omogućilo da zamijene ubijene ili ranjene, da odmore živce i obnove opskrbu.
To se nije desilo u Avdejevki.
Još od marta 2022. godine, tu se borila 110. brigada, a 2. bataljon Predsjedničke brigade od marta 2023. godine. Sredinom oktobra, stigla je i 47. brigada.
Dok su se zvaničnici u Kijevu raspravljali oko delikatnog pitanja proširenja regrutacije, mnogi vojnici na istoku osjećali su se kao da ih ignorišu zapadni saveznici - koji više nisu slali oružje, ali i njihova vrhovna komanda, pa i generalno Ukrajinci.
Ruski specijalci su počeli da se pojavljuju, naizgled niotkuda, otvarajući vatru na Ukrajince prije nego što bi ponovo nestali. Rusi su izašli iz kanalizacije iza ukrajinskih linija i zarobili jednog komandanta prije nego što su zapanjeni vojnici mogli i da reaguju. Ti ljudi su se potom povukli na Biliakov položaj, na južnom krilu Avdejevke.
Vojnici u koksari su imali slične probleme, naučivši da se čuvaju od iznenađenja koja dolaze iz mreže tunela i od bezbrojnih frontalnih napada.
„Samo su se bacali na koksaru, ostavljajući tamo gomile svojih leševa. Veliki broj mrtvih i gomile smrskane opreme”, rekao je Maksim, vojnik Predsjedničke brigade. „I svaki put kada su krenuli istim putem, mi smo ih udarali i napadali i na kraju smo zadržavali položaje.”
Ipak, Rusi su imali naizgled beskrajne zalihe ljudi i municije i nisu se plašili da će ih protraćiti. Usred nemilosrdnih vazdušnih napada i napredovanja ruske pješadije, ukrajinski vojnici su shvatali da im se opcije sužavaju sa svakim putem koji bi neprijatelj zauzeo.
Uz stalni pritisak i nedostatak pomoći, pričalo se o povlačenju, rekao je Oleh. „Njihovi stalni napadi su nas iscrpili.”
Iscrpljenost
Početkom druge sedmice februara, stigla je 3. jurišna brigada, sa naređenjem da se uputi direktno u koksaru. Potpuno dobrovoljačka brigada je poznata po pobjedama kada im niko ne daje šanse. Dok su iskusni borci stigli do fabrike, ruske trupe su skoro zatvorile obruč oko nje.
Do tada su odbrambene linije bile djelimično uništene i činilo se da je neprijatelj bio posvuda.
Ukrajinski predsjednik Volodimir Zelenski je 8. februara smijenio šefa ukrajinske vojske, generala Valerija Zalužnog. Bila je to najveća promjena u vojsci od početka rata.
Narednog dana, izvan Avdejevke, oficiri koji su se borili da spase grad okupili su se na komandnom mjestu nekoliko kilometara dalje od koksare. Došlo je do burne diskusije, a komandant i dva vojnika otišli su zajedno u automobilu, navodi se u dokumentima kojima je AP imao pristup. Nejasno je šta se dalje događalo u vrijeme kada su emocije bile na vrhuncu, a ruski saboteri su se pojavljivali iza ukrajinskih linija.
Vlasti ne vjeruju da je nestali oficir imao povjerljive podatke ili vojnu opremu kada je nestao sa dvojicom vojnika. Jedan od vojnika u blizini je pronađen mrtav od prostrelnih rana. Komandant i drugi vojnik još se vode kao nestali.
AP nije naveo njihova imena kako bi izbjegao ugrožavanje bilo koga ko bi mogao biti zatvorenik.
Napuštanje Avdejevke
Dana 15. februara, Biliak je dobio naređenje za noćno povlačenje 110. brigade sa pozicije na južnom krilu Avdejevke. Dobio je zadatak da se povuče u četvrtoj grupi. Prva grupa je skoro odmah upala u zasjedu.
Druga grupa je takođe upala u zasjedu i vratila se nazad. Lakše ranjeni gelerima, Biliak i ostali muškarci podijelili su se u manje grupe i kretali se u mraku. Na istom mjestu, južno od Avdejevke, proveo je nešto manje od dvije godine.
„Bilo bi fino da se to dogodilo ranije. Uvijek smo bili spremni da sve ostavimo i pobjegnemo odatle jer smo dugo znali da dolazi kraj”, rekao je on. „Ali tada smo već znali da je prekasno, i da je to bilo iz očaja.”
Izašao je iz obruča pješice, sa svježim zavojem na licu. Kaže da su mu samo mu naočare za noćni vid omogućile da pronađe put do bezbjednosti.
Ali naočare su otkrile i čisti užas: vojnike koji su pali u kratere bombi i polomili noge tokom povlačenja. Drugi su bili izrešetani gelerima i rečeno im je da čekaju vozilo da ih evakuiše, uključujući i muškarca koji je pozvao svoju sestru dok je ležao ranjen u mraku sa još četvoricom muškaraca – što je ona zabilježila na video snimku. Do njih niko nije mogao doći.
Muškarci su još sutradan bili živi, ali tokom još jednog poziva kući porodica je čula ruske vojnike: „Ustanite, izlazite, nećemo vas nositi”. Svu petoricu je kasnije 110. brigada identifikovala kao mrtve.
Dan nakon 110. brigade, komandu za povlačenje je dobila i 3. jurišna brigada. Povlačenje je bilo uredno, ali ishitreno.
Tim za vazdušno izviđanje sklopio je svoje dronove i stavio ih u ruksake. Razbili su sve što se nije moglo ponijeti kako bi zadržali opremu izvan ruskih ruku i nagurali se u oklopne transportere poput sardina, kaže Lipen, operater dronova u toj brigadi.
Ukrajinske snage su znale da Rusi prisluškuju njihove radio razgovore, pa su komunicirali licem u lice kada je to bilo moguće. Do 5 sati ujutro, u koksari koja je prethodnog dana imala više od 1.000 ukrajinskih vojnika nalazilo se samo nekoliko desetina njih.
Rusija je 17. februara preuzela kontrolu nad Avdejevkom i koksarom.
Ukrajinska vojska je saopštila da je velika većina vojnika koji su se povukli iz Avdejevke uspjela sigurno izaći i da su ruski gubici daleko veći.
Dana 29. februara, novi komandant ukrajinske vojske Oleksander Sirski objavio je izjavu u kojoj je naglasio važnost iskusnih i odlučnih komandanata. On je rekao da je njegova inspekcija trupa u regionu Donjecka otkrila da su neki komandanti "napravili određene pogrešne procjene u savladavanju situacije i procjeni neprijatelja, što je direktno uticalo na stabilnost odbrane u određenim pravcima".
Mnogi vojnici brinu o tome šta gubitak Avdejevke znači za budućnost Ukrajine. Malo je vremena za gubljenje.
„Trudim se da ne osjećam očaj, izdaju”, rekao je Andri, koji se u Avdejevki borio u sastavu 110. brigade od 2022. godine. „Rat je još uvijek ovdje. Moramo se oporaviti i nastaviti dalje.”
