Nevakcinisani su rezervoar virusa i pokretač mutacija
„Evolucija virusa i nastanak novih varijanti je nezaustavljiv prirodni proces. Slučajne mutacije mogu da nastanu pri svakoj replikaciji virusa u ćeliji domaćina, ali tek mali broj njih dovodi do stvaranja novih odlika koje bi mogle da utiču na virulenciju virusa“, govori imunolog dr Srđa Janković za Glas Amerike.
Međutim, da li vakcine protiv COVID-19 (ili druge vakcine) mogu biti faktor stvaranja novih sojeva? Činjenica je da vakcine stvaraju evolutivni pritisak na neki virus, u slučaju ove pandemije, na virus SARS-CoV-2, ali to nipošto ne znači da virus mutira u organizmu vakcinisanih. Upravo suprotno – nevakcinisani su ti koji pokreću stvaranje novih sojeva.
„Rečeno rečnikom evolucione biologije, imunski odgovor domaćina predstavlja selekcioni pritisak, što je jedan od preduslova za nastanak novih, otpornijih varijanti. Međutim, da bi takve varijante nastale, presudan je tzv. rezervoar infekcije - ukupan broj osetljivih (ne-imunih) domaćina u čijim se ćelijama virus može umnožavati, pa i menjati“, dalje objašnjava Janković.
U uslovima široke rasprostranjenosti virusa i niske stope vakcinacije (poput BiH) ili čak dobre stope vakcinacije stanovništa, ali kada još nije postignut prag kolektivnog imuniteta (SAD, Izrael, UK, EU) – virus se širi pretežno kroz nevakcinisanu grupu. Jasno je da, kako vakcine nisu 100% efikasne da i potpuno vakcinisani mogu oboljeti, ali prema svim podacima koje sada vidimo – upravo su nevakcinisani glavni drajver širenja virusa.
„Kada imamo mogućnost vakcinacije, taj rezervoar ogromnom većinom (gotovo isključivo) čine nevakcinisane osobe, jer je kod vakcinisanih, sve i da obole (što je retko), ukupna količina virusa u organizmu neuporedivo manja nego kod nevakcinisanih, a umnožavanje virusa u ćelijama otežano ili onemogućeno vakcinalnim imunitetom“, objašnjava ovaj fenomen dr Janković.
Veliki broj vakcinisanih koči širenje virusa
Vakcine su efikasne onoliko koliko su široko rasprostranjeno sredstvo kontrole patogena. Itekako ima biološkog smisla teza da, što se više ljudi vakciniše, bliže smo postizanju kolektivnog imuniteta, koji onda štiti i one koji zaista iz objektivnih razloga ne mogu da se vakcinišu. Naime, veliki broj vakcinisanih u zajednici drastično smanjuje izglede virusa da se širi. Kolektivni imunitet je naučno dokazan sekundarni fenomen vakcinacije u zajednici, koji zapravo gledamo već decenijama. Upravo je zbog tog fenomena bilo moguće eradicirati variola veru, polio, a bili smo i na putu da eradiciramo i morbile. Međutim, onda kada je u zadnjih desetak godina obuhvat vakcinacijom protiv morbila (MMR vakcina) opao, tada su opet počele izbijati epidemije morbila (prije koju godinu u Rumuniji, Srbiji, BiH).
„Sve ovo znači da ljudi koji odaberu da se ne vakcinišu, pored toga što izlažu nepotrebnom riziku vlastito zdravlje i zdravlje svojih bližnjih, praktično pružaju virusu vlastite ćelije kao poligon za razvitak novih, potencijalno smrtonosnijih varijanti. Rezervoar infekcije, a time i rizik nastanka takvih novih varijanti, smanjuje se srazmerno porastu udela imunizovanih osoba u zajednici, odnosno izgradnji kolektivnog imuniteta. Kada udeo imunih osoba dosegne određeni prag (čija tačna visina zavisi od toga koliko je bolest zarazna), više nije moguće epidemijsko širenje bolesti već samo sporadični slučajevi, što znatno otežava, pa i onemogućava dalju evoluciju virusa“, decidan je Janković.
Prve procjene koliko procenata stanovništva u nekoj zajednice (primjerice, državi), treba biti vakcinisano da bi se pandemija stavila pod kontrolu, bio je 70-75%. Međutim, to su bile procjene prije pojave Delta varijante. Sada se te procjene kreću oko 80-85%, jer je Delta oko 60% zaraznija od Alfe (koja je i sama bila zaraznija od izvornog soja).
„Kao ilustracija gorenavedenog bi, primera radi, mogao da posluži podatak da je u trenutku nastanka delta-varijante SARS-KoV-2 u Indiji ogromna većina (~98%) stanovništva te zemlje bila nevakcinisana, što je, uz masovna okupljanja i veliku gustinu naseljenosti, podarilo virusu kolosalan rezervoar“, dodaje Janković.
I ostale varijante ovog virusa su zapravo nastale prije nego što su počele kampanje vakcinacije. Sama Delta varijanta je detektovana u okttobru 2020. Iz ovoga slijedi da vakcine zapravo imaju moć da spriječe ovako brzu evoluciju virusa – ukoliko se u ne previše dugom vremensku roku vakciniše veliki broj ljudi.
Vakcinisanjem zapravo mislimo na druge i mislimo na društvo i na budućnost cijele države. Nije nimalo ispravno misliti da se trebaju vakcinisati samo oni koji su u riziku (starija lica, osobe s komorbiditetima). Jednostavno – mi ne znamo ko će imati težu kliničku sliku COVID-19 jer to ne ovisi samo o starosti i zdravlju pojedinaca. Trebamo biti pametniji nakon što smo vidjeli da su u pikovima prethodni valova pandemija umirali i mlađi ljudi, koji su imali 30-40 godina i nisu imali neke hronične bolesti. Težina bolesti zavisi od mnogo faktora, a jedan od njih je i kojoj su količini virusa osobe bile izložene.
„Najbolja odbrana od stvaranja novih varijanti virusa je, dakle, isto ono što nas štiti od postojećih - vakcinacija, najdelotvorniji postojeći način zaštite od zaraznih bolesti“, zaključuje dr Srđa Janković.
