Euro je, nakon deset stabilnih godina kolanja evropskim i svjetskim finansijskim tokovima, sada u krizi, uzdrman ekonomsko-finasijskom olujom koja prijeti Evropi. Ni najveće i najjače ekonomije unutar euro-zone nisu izuzetak. Njemačka, najsolidniji oslonac stabilnosti eura, je obznanila najsveobuhvatniji plan stezanja kaiša od Drugog svjetskog rata da bi dovela vlastitu javnu potrošnju u granice koje je utvrdila Evropska unija i podstakla i druge zemlje-članice da je slijede i stabiliziraju euro.
Kako Nijemci reagiraju na ono što se dešava u euro-zoni?
Za sada, njemački program kresanja budžetskih rashoda smirio je finasijska tržišta, ističe Artur Fischer, direktor Berlinske berze:
“Prosječni investitor shvata kakve su ozbiljne mjere poduzete. I investitori profesionalci shvataju da je ono što se dešava ozbiljno i ponašaju se na odgovarajaći način.”
Grčka, nesposobna da otplaćuje inostrane kredite zbog rasipničke javne potrošnje, izazvala je krizu. Njemačka se složila da otkupi veliki paket kreditnih garancija, ali uz uslov da Grčka žestoko stegne kaiš. Stezanje kaiša koje slijedi izazvalo je brojne proteste na grčkim ulicama.
Ni mnogi Nijemci nisu zadovoljni time što pomažu onima koji su trošili iznad realnih mogućnosti. Ali nisu poptuno u pravu, kaže gospodin Fischer, i pojašnjava:
“Recimo da Grčka bankrotira. Njihovi krediti su u eurima i oni koji su ih posudili Grčkoj bi u slučaju bankrota izgubili. Ko je Grcima davao kredite? Naravno, i mnoge njemačke banke.”
U međuvremenu, ekonomski najjače evropske zemlje i Međunarodni monetarni fond kreirali su plan dodatnih kreditnih garancija vrijedan blizu hiljadu milijardi dolara da stabiliziraju i druge evropske države, ekonomski poljuljane.
A to je upravo ono što zabrinjava Michaela Stuermera, historičara i glavnog političkog dopisnika Die Welta, uticajnog njemačkog lista. Gospodin Stuermer sa dosta sumnji gleda na dugoročnu održivost eura:
“Neki od najsolidnijih partnera u euro-sistemu, predvođeni Njemačkom, mogli bi se okrenuti i reći... dosta je toga. Da bi spasili nesolidne, moramo prvo spasiti sebe. Suspendiraćemo naše članstvo, vratiti se našim monetama, ili nekoj vrsti jake sjeverno-evropske valute i, naravno, južni, ekonomsko problematični dio euro-zone bi se raspao.”
Mnogi analitičari ukazuju na strukturalne uticaje na euro i ističu činjenicu da, osim zajedničke valute, zemlje članice euro-zone imaju malo zajedničkog kada su u pitanju pojedinačni budžeti i javna potrošnja.
Gospodin Fischer ističe da to nije bila nepoznanica:
“Ono što se sada dešava bilo je predviđano kada smo uvodili euro i formirali euro-zonu. Znali smo da postoje razlike u ekonomskoj snazi, brzini, razlike u mogućnostima razvoja. Sada smo u okolnostima u kojima su neke zemlje vrlo jake, a druge su slabe. Pokušajmo pomoći slabima. Doći će trenutak kada će sve izledati drugačije.”
Euro je pod velikim pritiskom. I dok neki vide njegovo povlačenje, mnogo je više onih koji vjeruju da su zajednička evropska valuta i politički odnosi pogodnosti kojih se nikako ne treba odreći.
